ZORICA

Širom sveta postoje čudne osobe, ljudi orkestri, sveznalice i svaštare? Zorica Sentić je jedna od takvih, žena orkestar. Bivsa manekenka, modni kreator, pisac, pesnik, vajar ili intrenaut. Uvek slobodna za razgovor, uvek spremna da pomogne, duša na dlanu. Njeni šeširi, ili modeli, koji uvek nose muško ime, već su poznati u Kanu i mnogo šire. A njen sajt je jedan od vrlo posecćenih. Samoća nije više ono što je bila. Hteli smo da saznamo malo više o ovoj, naše gore list, koja već četrdeset godina čuva zavičaj u svome srcu, tamo daleko na obali Azurnoj.


- Život je čudo, kaže Kusturica, a vaš je izgleda bajka bez kraja

Dužina moga puta može se meriti na nekoliko načina: po zemaljskom proračunavanju vremena staza je oko od pola veka, u kilometrima više desetina hiljada. Bilo je usputnih stanica i puno crvenog i zelenog svetla na raskrsnicama života. Nekada sam prolazila i na narandžasto. Bilo je puno presedanja, bezbroj avionskih karata, oduševljenja i razočarenja. Život je ustvari čudna mi čuda.... ali bilans je pozitivan.

Rođena sam u Skoplju na dvesta metara od kuće majke Tereze ali ja pripadam mnogo mlađoj generaciji. Već od malih nogu govorila sam tri jezika a to su makedonski, srpsko-hrvatski i vranjanski (po metodu moje bake). Skoplje smo napustili nakon zemljotresa te 1963. godine i put nas je doveo u Pariz. Vetar ljubavi me je oduvao do Kana. Tu su se neke grane polomile i to bi mogao biti kraj moje priče. Ipak, ovo Sunce na Azurnoj obali, moj kompjuter, i ljubav prema stvaranju dali su mi moć da ostanem ovde gde sam i da stvaram.

Znate, ovde na moru duva jedna čarobna Kosava, zovu je Mistral i to uvek tri, šest ili devet dana. Nikada četiri ili sedam. Takve su i ljubavne priče u ovim krajevima. Onih od tri godine gotova da i nema. Traju par dana, uglavnom leti. Ima velikih ljubavi, ali nema dugih. Možda je tako bolje, a onaj ko misli da će na Azurnoj obali doživeti dugu ljubav onda bolje da ne dolazi. Ah, to je moja mala šala... Interviju ne mora biti uvek isuviše ozbiljan.

- Sto ličnosti u jednoj, to ste vi, a koji vam je aspekt vaše ličnosti najdraži? Pesnik, Pisac, internaut, modni kreator, slikar ili nešto drugo?

Sve to što ste naveli, sve je to u meni i deo mene. Moja mama nekad u šali kaže da svakog dana ima novu ćerku.

Pesnik: Volim da pišem i ne bih mogla bez toga ali sebe još uvek ne smatram pesnikom. Za mene je pesnik ili pisac onaj koji tek nekoliko decenija posle svoje smrti ostane u sećanju. Ako jedna od mojih knjiga ostane čitana 10 ili 15 godina kada mene više ne bude bilo tek onda se moze reći da sam bila pisac. Visoki tiraž ne govori mnogo o kvalitetu. Doduše ja sam napisala mnogo knjiga za ove tri godine non stop rada, ali mi prva zbirka pesama izlazi tek ovih dana u Beogradu. Zvaće se Ugasi tišinU. Ovde tišina nekada zna da urla, da ogluvi čoveka. Gluva tišina duše. Ah, to je već nešto lično. Kladila sam se sa tišinom da ću je opisati... kladiti se sa Bogom, to je već neko veći od mene uradio, sa đavolom znam da gubim, ostala je tišina. Da li ću uspeti ne znam, ali pokušala sam da je čujem ...da je opišem... ili napišem ...

Internet: Mislim da je to najveći izum ovoga veka. Atomska bomba protiv usamljenosti. Zamislite, ceo svet u vrhovima prstiju, i internet je čudo, kao život, on je «prozor u svet» kroz koji odletim da obiđem ceo svet. Na ovim virtuelnim stazama srela sam mnogo ljudi. To me čini srećnom osobom jer na ovaj način imam u svakoj zemlji po nekoliko prijatelja. Pa zar to nije bogatstvo? Srećni ljudi vide zvezde i kada ih nema. Pored toga na internetu ima i lepih akcija solidarnosti i uzajamne razmene. Aktivno učestvujem u jednoj. Radi se o tome da se pošalje jedan kraći neobjavljeni tekst (od dva reda do jedne strane), ili crtež, koji odgovara na sledeće pitanje: «Znaš li šta je to ljubav?» Tekstove bi izabrao jedan žiri, a oni bi se pojavili u jednom delu čiji bi celokupan prihod bio za fondaciju "Laurette Fugain". i borbu protiv leukemije. Već imam bezbroj priloga od ljudi širom sveta a to je samo početak. Bilo da se radi o proznim tekstovima ili o pesmama, o crtežima, o skicama pesama, ili o izmišljenim gestovima, bilo da ste pisac ili ne, poznati ili nepoznati, pošaljite i Vi svoj odgovor, na pitanje šta je ljubav, potpisan, naravno, na adresu zorica.sentic@wanadoo.fr , inace, sva dodatna obavestenja nalaze se na sajtu www.zorica.net. Umiriću vas odmah: ja ne predstavljam nikoga, nisam ničija podmornica. Ne pripadam nijednom političko, komercijalnom ili religioznom pokretu. Nisam ni deo udruženja Laurette Fugain, niti bilo kog drugog, ponekad se stidim toga. Želim da pomognem i da možda saznam šta je zapravo ljubav.


Moda: Moj prvi šešir je izašao iz moje duše. Baš kao što mađioničar vadi goluba iz šešira tako je i iz mene izašao prvi model. Slučajno sam na televiziji gledala Unicefov spot i jedno dete koje je umiralo od gladi. Kada sam čula komentar da bi 100 franaka omogućilo da dete živi duže od godinu dana, pogledala sam u moj šešir koji sam toga dana kupila. Njegova cena je bila toliko visoka da bi jedno dvadesetak dečaka moglo živeti od toga i to čitavu godinu dana. Šesir sam odmah isekla, rastavila na delove i postavila na sto. Sebi sam napravila šešir od stare zavese. Kao takav vrlo mi se dopao pa sam napravila još nekoliko. Za sebe nikada više ni jedan nisam kupila.

Moram takođe priznati da modu više ne volim. Kreiram samo zbog prstiju da se ne blokiraju. Za ove žene ovde nemam strpljenja jer me pomalo nerviraju. Dosta su nervozne i nestrpljive.

Volela bih da kreiram za neku veliku modnu kuću ali da o svemu ostalom neko drugi vodi računa kao što je nabavka materijala, šivenje, prodaja i sve ostalio sto uz to ide. S obzirom na to da još uvek nisam našla «dobročinitelja» koji bi sve to finansirao, ostaje mi da i dalje pravim nove kreacije i da se o proizvodu brinem sama od početka do kraja.

Slikar: Da i to je moja ljubav. To više radim za prijatelje. Ne bi mi smetalo ni da se moje slike okače u WC-u. To je prostor gde ostajemo sami sa sobom i obraćamo pažnju na detalje koji su oko nas a samim tim bi i moje slike bile gledane. Nisam slikarski umetnik. To je više hobi i za prijatelje. Moram vam nešto drugo priznati. Volim da vajam. To sam nasledila od oca. On je bio skulptor.

Osim svega ovoga što sam nabrojala volim takođe i u kuhinji da eksperimentišem i pronalazim nove recepte. Jednostavno, volim život i sve ostalo što uz to ide. Takođe sam velika sanjalica. Želela sam da dobijem krila ali znam da se to nikada ne može ostvariti. Sanjala sam da imam 36 ruku ali java je sasvim drugačija.

Sve volim ali jedino što ne volim a to je da radim bez srca, vez volje ili samo da preživljavam. To nije život.

- Živeti u Kanu znači biti komšija džet seta. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Pa kada pogledam oko sebe, moja komšinica je vrlo normalna žena. Da li pripada dzet setu ne znam, ali ja u svakom slučaju ne pripadam. Ovde sam već 3 godine i živim vrlo povučeno i u tišini. Možda je to i moj propust što nigde ne idem i ni sa kim se ne družim. Izlazim po potrebi, da napunim frižider, vidim more ili nađem neki kamenčić. Pišem već tri godine. Možda da sam mlađa verovatno ne bih odolela izazovu dzet seta ali čisto sumnjam. Takođe ne bih želela da me ljudi znaju kao poznatu a da me u stvari ne poznaju. U tom svetu je sa mnogima ista priča. Poznati su ali ih niko u stvari ne poznaje. Ja ne poznajem dzet set a ne poznaju ni oni mene. Ne znam ko gubi? (mala šala)

Prijatelje imam širom sveta i virtualno sam svakodnevno sa njima tako da je to za mene vrlo bitno. Za ostalo: «Nije zlato sve što sija.»

- Šta vam je ostala neispunjena želja?

Moja utopija je da bih želela da izmislim MIR ili jedan zemaljski pasoš. A ko zna, možda će to jednog dana postati i stvarnost. Volela bih da izmislim kišobran protiv ljudskih gluposti ili možda dan od 39 časova. Verujem da je sve moguće jer se u reči ne moguće krije reč moguće i to u svim jezicima sveta. Bez vere ne može se ništa. Doduše treba biti malo i naivan.

Milan Ratković Pariz