"Inter- vous" je Zoricina kovanica, neologizam, tako da je mozemo prevesti i "medju vama, izmedju vas"

Zorice, vi niste uvek ziveli na Azurnoj obali… Kakav je vas zivotni put put?

Nisam rodjena u Kanu. Rodjena sam u Skoplju, u Makedoniji, na 200 m od kuce u  kojoj je rodjena majka Tereza. Ne iste godine. Jugoslovenka sam.

Francuski nije jezik koji me dojio. Zapravo, dva jezika su uljuljkivala moje detinjstvo: makedonski i srpskohrvatski. I vranjanski, jezik moje bake (to je srpski iz vranjanske oblasti, poseban govor tog kraja). Dugo sam verovala da je to jezik, a nedavno sam saznala da nije. 

Stigla sam u Francusku kad sam imala trinaest godina, zbog zemljotresa 1963 godine, koji nije potresao samo Skoplje, vec i mog oca. Nisam znala ni rec francuskog jezika. Francuska se nalazila na kraju sveta. Bilo je potrebno tri dana vozom da bi se tamo stiglo. 

Zivela sam  blizu Pariza (u Oise-u) nekoliko decenija. Koliko se secam, oko sedamnaeste godine, maturirala sam sa odlicnom ocenom. To je bio dobar posao.  Lose je to to sto sam se time zadovoljila.. Vetrovi zivota su me odneli na jug 1998. godine. …Cetiri godine u Frezusu i Sent Rafaelu, dva lepa gradica koje sam volela.

Vase profesionalne aktivnosti? Umetnicke?

Vise ne znam ni sama. Ja nemam CV. Radila sam mnogo toga. Znam da sam morala da naucim da citam zavrsni racun, znam da to mrzim. Mislim da sam bila ono sto nazivamo "poslovnom zenom". To je bilo u nekom drugom zivotu, u nekom drugom veku. Stekla sam znanja koji su mi (ili ce mi biti sigurno) korisna.

Prvi i poslednji posao: agencija za nekretnine. Izmedju njih i bez reda:  imala sam besplatni casopis za citanje, otvorila prodavnice finog vesa i garderobe, bila sam tatina sekretarica i sekretarica njegovih ludosti, udata za jednog muzicara (nisam imala dovoljno sluha = dovoljno fino uho), zatim sam prodavala oblike svog lica (to se zove maneken), zivela sam, zaradjivala, sve sam izgubila i stekla  sam pravo da pisem i da radim samo to, ali to me skupo kosta.  

Dve godine sam posvecena literaturi, bezrezervno, ne racunajuci.

Tri godine sam volela jednog coveka, i to bezrezervno, ni to ne racunajuci. Posao sa punim radnim vremenom, verujte mi, bez nadoknade, bez zagarantovane penzije (u mom slucaju). Sad bar imam sta da pripovedam.

Tokom vase faze "poslovne zene", kako ste pomirili umetnost i posao (preduzetnistvo)?

Lepila sam bombone na  izloge, pisuci dzinovska pisma pravim laznim Deda Mrazovima u izlogu... Otvorila sam privatni butik za koji su zene morale da kupe godisnje pretplatne karte da bi u njemu kupovale. Ukratko, radila sam ono sto se ne radi. Ali ja ne znam da li sam stvarala umetnost, bila sam ja.

Smatrate li stvaranje sesira (i odela) umetnoscu?

Ne dopada mi se to pitanje. Da li ste vi u umetnosti? Vise volim: da li je umetnost u vama?

Zasaditi drvo je velika umetnost. Baviti se svojom decom, praviti kiflice, gledati, slusati, postavljati pitanja, zalivati limunove, citati knjigu, slusati muziku, znati slusati, to je velika umetnost! 

Zelite da znate kako sam napravila svoj prvi sesir? 

Gledajuci na televiziji jedno dete koje umire od gladi. Sto franaka moglo bi da mu pomogne da zivi vise od godinu dana, govorio je neki glas... A ja, glupa i ponosna na sebe, gledala sam sesir koji sam kupila tog dana. Njegova vrednost predstavljala je ono od cega bi moglo da se hrani 20 momcica godinu dana... Isekla sam sesir, postavila delice na sto, i moj prvi sesir se stvorio od zavesa... Umnozavala sam! Vise nikada nisam kupila nijedan sesir. Zovete li to umetnoscu? Onda ja stvaram umetnicka dela. Sutradan sam napravila drugi, a zatim nastavila. To mi nije bilo dovoljno, napravila sam prikladne jakne.

Zasto pisanje?

Oh, bogovi neba, kad bih znala! Pravi odgovor ne mogu da dam ni ja ni vi... Da li cemo ga naci u mojoj prvoj ili poslednjoj knjizi?

Ne mislim da sam pisac... Ako za nekoliko decenija moje knjige budu na policama, ljudi ce reci da sam pisac... Ali da biti pisac znaci samo danas prodati nekoliko knjiga, koliko god bio veliki broj izdanja, i biti zaboravljen sutra?

... Secam se dana kad sam odlucila da radim samo to. To je vazan dan. Tog istog dana nasla sam na jednoj plazi oblutak veliki kao knjiga. Imao je oblik knjige i, cudeci se kako je moguce da se ga je priroda bas takvim stvorila, imala sam utisak da su toj knjizi okrzuti listovi. Uzela sam belutak i znala sam sta mi je preostalo da uradim.

Ne verujem da sam izabrala da pisem.

Oduvek sam zelela da pisem i letim. Kad sam bila vrlo mlada, znala sam da nikad necu leteti. Moja Baba, to jest, moja baka, pricala mi je price, i to je mozda odgovor. Drugi odgovor: volim lepe i velike lazi, one koje lice na magiju, to su jedine u koje sam spremna da verujem. Baba mi je prepustala da ja dovrsim price, a htela je da verujem da ih ona pisala... Bila je nepismena, to sam saznala kasnije. Da li je ona zelela da pise? Da li bi trebalo da ja ostvarim njene snove? 

Kako pisete?

Nemam metode. Ne znam da radim. Pisem kad mi se pojave ideje, a problem je sto mnoge dolaze. Izabrati postaje posao, kao sto mi je pokazao jedan prijatelj bogat strpljenjem. Ucim.

Pisem ispod tusa, u krevetu, dok ispijam kafu. Pisem, sto znaci da hvatam sve ideje... gledajuci muvu koja leti... bubamaru koja prelazi preko mog kompjutera... Kad me komarac ugrize, ja o tome napisem deset strana... Kad uzmem kasicicu meda, mislim na pcelu... i odajem jos postovanje na nekoliko strana... ili pak radjam pricu (rece ovaj prijatelj) kad gledam coveka godinu dana, kako ceslja svog psa pod mojim prozorom. Zapravo, vise volim da kazem da zivot pise, a ja kopiram... Ali moj strpljivi prijatelj mi kaze da od sada moram ponovo pisati, raditi na onome sto sam stvorila, sto sam porodila. 

Imate li planove za stampanje?

Imam ih na tone, od njih bi mogla da se obori suma... svalicu sebe na ledja ekologa... Volela bih da objavim pesme, novele, romane koje sam pisala sa Zakom Valeranom, zbirku napisanu sa kristijanom Konzijuom, drugu u kojoj smo se igrali utroje, Kristijan, Zak i ja (to se zove Posvete i zamislili smo da to bude vodic za autore, pocetnike ili ne, koji imaju problem prilikom nalazenja sta treba staviti pred kupca njegove knjige. dobro smo se zabavili. 

Ali ono sto me sada mnogo zaokuplja, to je plan jedne knjige ciji bi celokupan prihod bio upucen udruzenju “Laurette Fugain”

Da porazgovaramo sada o toj akciji…

To je moj nacin, u nedostatku drugih sredstava, da dam malo svoje srzi. Radi se o tome da se posalje jedan kraci neobjavljeni tekst (od dva reda do jedne strane), ili crtez, koji odgovara na sledece pitanje: «Znas li sta je to ljubav?» Tekstove bi izabrao jedan ziri, a oni bi se pojavili u jednom deli ciji bi celokupan prihod bio  za :

Asocijacija "Laurette Fugain".

http://www.laurettefugain.org

Vec imam nekoliko posiljki od ljudi, zena ili dece, poznatih ili nepoznatih, a sakupiti ih je samo pocetak. Podrazumeva se da se nista nece konkretizovati bez odobrenja Asocijacije "Laurette Fugain".

Bilo da se radi o proznim tekstovima ili o pesmama, o crtezima, o skicama pesama,  ili o izmisljenim gestovima, bilo da ste pisac ili ne, poznati ili nepoznati, posaljite mi svoj odgovor, potpisan, naravno, na sledecu adresu: zorica.sentic@wanadoo.fr, inace, sva dodatna obavestenja nalaze se na sajtu casopisa Nouvelle donne
 ( www.nouvelle-donne.net )

Umiricu vas odmah : ja ne predstavljam nikoga, nisam  nicija podmornica. Ne pripadam nijednom politicko, komercijalnom ili religioznom pokretu. Nisam ni deo udruzenja Laurette Fugain, niti bilo kog drugog, ponekad se stidim toga.

Moglo bi se pomisliti da je vasa akcija nacin da sebe stavite u prvi plan, da ucinite da drugi govore o vama?

Svaki kreativna  akcija je nacin da stavimo sebe u prvi plan.Svaki iskorak, stavise je nacin da krenemo napred..

Kako drugacije postupiti? Da li bi bio potreban jedan “porte-parole”, jedan promoter jasno identifikovan, pitali su me. Kad sam pocela da saradjujem sa sajtom "Nouvelle donne", sa Kristijanom Congzijuom, dobili smo tone pisama koja su me pitala "Ko ste vi?" Iako u pocetku nisam zelela da se isticem, da bih izbegla tu zamku personalizacije, trebalo je da se pojavim. Dakle, briga drugih u meni je stvorila odluku da sebe istaknem, da bih vodila akciju. Od sada moze, tj. moci ce, da se misli da sam sve to uradila da bih promovisala svoje tekstove. 

Ako se knjiga proda, i ako bude kvalitetna, zar je sve ovo vazno? Vredelo je truda ! Gotovo da nemam nista vise da kazem o ovom pitanju, osim na trista do cetristo strana, ako zelite.

Vise volim da se o meni govori u vezi sa ovim projektom nego u vezi sa nekim zlocinom koji bih pocinila. Zar ne mislite da bih imala i druge nacine da bih stavila sebe u prvi plan? Meni nije potreban ovaj projekat da bi se govorilo o meni. Cesto se govori o meni. Ali moguce je da vi to ne znate, jer ne  slusamo iste radio-stanice. Ja ovog trenutka slusam Kiss radio, jednu stanicu na srpskom jeziku.

Da li bi bilo moguce sacuvati anonimnost i koliko bi to bilo u interesu ovog projekta? Cak sam zbog toga razmisljala da uzmem neki pseudonim. Moje ime je cak jedna vrsta pseudonima zato sto se na francuskom izgovara Sentik, umesto Sentic . Stavise, to je prezime izmisljeno, ili skoro kao da ga je izmislio moj otac.

Ono sto je neprijatno u ovoj vrsti pitanja, "moglo bi da se pomisli da vas korak…", je to sto ljudi ne zaboravljaju da ga postave i, dok vreme prolazi,  resenja su tek dotaknuta, videti zaboravljena.

Dokle ste stigli?

Projekat je nastao krajem juna... Provela sam leto saljuci mejlove, sakupljajuci odgovore. Mnoge reci su me ohrabrile. Mnoge su me dirnule. Nisam procitala sve tekstove, zbog nedostatka vremena, ali isto tako i da ne bih tako uticala na licni rad koji je u toku. 

Ne zelim da otkrivam listu imena, ne bih volela da se ucestvuje u ovom projektu, ili da se ne ucestvuje, zato sto je to neko drugi ucinio ili nije ucinio, znate, ne volim tu vrstu malih licnih ratova i nadmetanja… Posle sakupljanja tekstova, moj zadatak sastojace se u tome da osnujem ziri za citanje da bi se stvorila jedna  vredna  knjiga.  Stavise, procenjujem da ce cak i tekstovi koji nece biti zadrzani za stampanje moci da budu negde procitani. Svi ti tekstovi poticu iz srca, to su pravi darovi, i ja ne zelim da ih bacim.

Imam nekoliko ideja, i iznecu ih na svetlost dana. Zapravo, nije jos kasno, mozemo jos o tome razgovarati i mozete mi poslati svoje tekstove. 

Mogu, od sada, poceti da trazim izdavaca. A mozda ce on doci meni, nama, svima onima koji su mi poslali tekstove. Nadam se da ih necu razocarati. Ucinicu sve, i vise od toga, da budem na visini ovih lepih susreta, koji se desavaju vec cetiri meseca. 

C. Congiu Sept. 2004